"Čvorovi" u predelu štitaste žlezde predstavljaju veoma čest nalaz, ali su karcinomi štitaste žlezde relativno retka stanja. Na 100.000 stanovnika godišnje ima oko sedam novih bolesnika sa ovom dijagnozom.

Za razliku od druge vrste tumora, smrtnost pacijenata sa tumorima štitaste žlezde je mala. Ova kontradiktornost objašnjava se samom prirodom tumora. Oni se veoma sporo razvijaju i ostaju lokalizovni u žlezdi dugi niz godina, što daje dobre šanse za njihovo lečenje.

Obično počinju kao "čvorovi" u žlezdi, a veoma su česti pre svega kod osoba ženskog pola. Prema statistikama Sjedinjenih Američkih Država, procenjuje se da oko 4% celokupne populacije ima manji ili veći čvor u predelu štitaste žlezde i da je odnos žena i muškaraca 4:1. U dečjem uzrastu, promena se ređe javlja i manja je od 1%, između 11. i 18. godine učestalost je 1,5%, a kod osoba starijih od 60 godina preko 5%.

Pored vidljivih "čvorova" u predelu štitaste žlezde, ultrazvučni aparati prepoznaju postojanje "čvorova" daleko manjih dimenzija od onih koji se mogu videti golim okom, tako da se pretpostavlja da više od 50% osoba starijih od 50 godina ima promene u predelu štitaste žlezde. Preko 95% čvorova štitaste žlezde ima benigne karakteristike, ali je veoma važno rano prepoznati one čvorove koji imaju karakteristike zloćudnog tumora.

Više od 95% karcinoma počinje manjim ili većim "čvorom" u predelu štitaste žlezde. Ponekad, posebno kod dece, uvećana limfna žlezda na vratu predstavlja prvi znak bolesti, mada se pažljivim ispitivanjem utvrđuje da li je propuštena prilika da se rano prepozna mali "čvor" u predelu štitaste žlezde. Retko se dešava da udaljene metastaze na plućima ili kostima predstavljaju prvi znak maligniteta u predelu štitaste žlezde.

Kod Menierove bolesti dolazi do povećanja količine tekućine u labirintu. Labirint, komora srednjeg uha ispunjena tekućinom, neprekidno upravlja položajima i pokretima glave i šalje informacije u mozak, što omogućava održavanje ravnoteže. Povećani pritisak što ga uzrokuje višak tekućine iskrivljava ili čak i kida živčane stanice u zidu labirinta ometajući osjet ravnoteže. I susjedna pužnica može biti oštećena, a posljedica je slabljenje sluha. Bolest napada jedno uho, a zatim i drugo kod polovice bolesnika.

Simptomi Menierova bolesti

U većini slučajeva simptoma nema ili su blagi, ali se periodično javljaju napadaji. Učestalost napadaja je različita, svakih nekoliko tjedana do svakih nekoliko godina, a traju od nekoliko sati do nekoliko dana.
Glavni simptom je napadaj vrtoglavice, koja može trajati od nekoliko minuta do nekoliko sati, a često je popraćena šumovima u uhu, oslabljenim ili iskrivljenim sluhom (naročito niskih tonova). Istodobno može doći do jake mučnine i povraćanja. Katkada bolesnik osjeća pritisak u zahvaćenom uhu prije ili tijekom napadaja. U upornim slučajevima bolesti napadaji popuštaju, premda se između napadaja mogu zadržati šumovi u ušima i nagluhost.

Učestalost Menierove bolesti

Menierova bolest nije česta; od 2000 osoba od nje se razboli godišnje jedna. Iz nepoznatih razloga ona napada uglavnom ljude svijetle puti i plavih očiju. Medicina to još nije uspjela odgonetnuti.

Uzrok nastanka

Tačan uzrok ove, kao i drugih artroza ne zna se, ali su poznata stanja koja pospešuju njeno nastajanje. To su kongenitalna subluksacija kuka, anomalije u dužini nogu, displazija acetabuluma i Pertesova bolest.

Klinička slika

Glavni simptom koksartroze je bol pri hodu. Najčešće se javlja u preponi, glutealnom predelu, ali i u kolenu. Kratkotrajna ukočenost pri prvim pokretima, ograničeni obim pojedninih pokreta (najviše unutrašnje rotacije) i teškoće pri obuvanju, najvažniji su rani znaci. Kasnije može doći do skraćenja noge i značajne atrofije mišića. Skraćenje noge je posledica pomeranja glave femura (butne kosti), istrošenosti, istanjenosti ili potpunog gubitka hrskavice na pojedinim delovima zglobne površine, ali i deformacije glave femura, impaktiranja vrata u glavu butne kosti ili protruzije acetabuluma. To su ujedno i najčešće komplikacije artroze kuka, kao i razlozi za hirurško lečenje.

Dijagnoza

Osim na osnovu simptoma, bolest možemo dijagnostikovati i na temelju rendgenografije. Karakteristične radiološke promene na zahvaćenom zglobu potvrđuju dijagnozu, ali valja napomenuti kako radiološke promene nisu uvek u korelaciji s kliničkim simptomima. U izuzetno retkim slučajevima u dijagnostici se možemo koristiti i drugim radiološkim pretragama (CT, NMR).

Lečenje

Nažalost, promene na hrskavicama i kostima su ireverzibilne (nepopravljive). Lečenje se sastoji u smanjenju bolnosti i mišićnog spazma, poboljšanju funkcije, sprečavanju kontraktura i osposobljavanju za aktivnosti dnevnog života.
Lečenje može biti:
-lekovima – analgetici, antireumatici, antiflogistici, miotonolitici
-fizikalna terapija – hidroterapija (omogućava pokrete u zglobu sa smanjenim opterećenjem), kineziterapija (rasteretne vežbe i potom jačanje mišića stabilizatora zgloba) i elektroterapija (uglavnom analgetska)
-hirurško lečenje (palijativni, kauzalni, artroplastike, artrodeze i eksperimentalni pokušaji zamene ili regeneracije hrskavice).
Izvor:.lendovisanje.com

Porodična disbetalipoproteinemija (tip-III.hiperlipoproteinemija) je nasledna bolest, sa povećanjem koncentracija   holesterola i triglicerida u serumu, ali je povećanje holesterola veći.
Klinička slika: nastaje fulminantna ateroskleroza, zahvata koronarne arterije.rano nastaje infarkt srca, intermitentna klaudikacija i gangrena donjih ekstremiteta.Težinu kliničke slike još povećava kada ovom tipu hiperlipoproteinemije udružen dijebetes, gojaznost ili hipotireoizam.Karakteristična pojava dve vrste ksantoma.Xanthoma striata  palmaris žuta ili narandžasta boja i tuberoeruptivni ksantomi koji mogu narasti do veličine jajeta.
Dijagnoza:se postavlja na osnovu kliničke slike i laboratorijske analize.
Lečenje: lečiti sekundarna oboljenja, normalizovati telesnu težinu, trajno medikamentozno lečenje zbog snižavanja holesterola i triglicerida.Dijetalni režim ishrane.

Karlični položaj bebe je uzdužan položaj, u kome prednjače karlica ili nožice.Kod potpunog karličnog stava, nožice ploda su savijene u kukovima i kolenima, a pete su usko priljubljene uz trtice.Nepotpun karlični stav može biti: trtični, koleni, nožni.Od svih karličnih stavova za porodjaj je najmanje povoljan nožni, jer tada dilatacija porodjajnog kanala najmanja te mogu nastati komplikacije pri radjanju glavice.Dijagnoza karličnog stava ploda postavlja se spoljašnjim i unutrašnjim pregledom.Pri spoljašnjim pregledu u dnu materice napipa se glavica kao čvrst, pravilan i okrugao deo koji se lako pokreće.Srčani tonovi ploda najbolje se čuju iznad pupka trudnice, a u njenom karličnom ulazu opipava se karlica ploda.Pri unutrašnjem pregledu u karličnom ulazu majke opipavaju se delovi karlice ploda:trtica, anogenitalna brazda, vrh trtične kosti, čmar i genitalni organi ploda.Kod potpunog karličnog i kod nožnog stava uz trticu i bez nje kao prednjačeći deo opipavaju se nožice ploda.Zbog toga što se zajedno sa glavicom ploda radja i pupčana vrpca, plodu preti opasnost od ugušenja u toku izlaska glavice.Naime glavica, kao okrugao i čvrst predmet u potpunosti ispunjava malu karlicu i može da priklješti pupčanik uz koštani zid karlice, da potpuno prekine krvotok u njemu, usled čega plod počne da diše pre vremena, aspiriše plodovu vodu  i uguši se.Ta opasnost naročito je velika, ako se pupčana vrpca nalazi ispod simfize.Baš zbog toga kada se plod rodi, do vrata glavica ne sme da ostane duže od pet minuta na izlazu porodjajnog kanala.Postoji velika opasnost bojeći se asfikcije ploda, ako se glavica duže zadrži na izlazu porodjajnog kanala lekar ili babica, da je što pre oslobode, mogu žustrim i energičnim pokretom da nanesu teške povrede.

Fenilketonurija je nasledno oboljenje recesivnog tipa, posledica enzimskog poremećeja, koji sprečava razgradnju aminokiseline-fenilalanina.

Siptomatologija

Ne lečena fenilketonurija se manifestuje mentalnom zaostalošću, konvulzivnim krizama i veoma snažnim tonusom mišića.Prve tegobe nikako ne privlače pažnju pre kraja prve godine  života deteta.U to vreme već su stvorene konačne lezije, zato je neophodno postaviti dijagnozu što ranije i odmah započeti lečenje.

Dijagnoza

Dete je normalno pri rođenju, a bolest se praktično može dijagnostikovati samo sistematskim traganjem za fenilpiruvičnom kiselinom u mokraći.Količina  fenilalanina u krvi tzv.Gatrijev
test potvrđuje.Kod svake bebe rođene od 5-15 dana uzrasta potrebno je uraditi.U postojanje ovog oboljenja može se posumnjati kada se oseti karakterističan miris mokraće takozvani "miris miša".

Mukopolisaharidoza Tip-IV je jedan od sedam tipova.Nasledna autosomno recesivno oboljenje.Bolest nastaje zbog deponovanja kiselih glukozaminoglikokana (GAG) u lizozomima, zbog deficita degradacijskih enzima.
Klinička slika: bolest se već primećuje  od 2-3 godine života, mali rast, kratak trup, deformisan isturena grudna kost, sa labavim zglobovima, isturenom kolenog zgloba.Kasnije nastupa kompresija kičmene moždine koja se manifestuje sa neurološkim znacima, nastupa i kvadriplegija (oduzetost sva četiri ekstremiteta).Na kičmenom stubu vidi se RTG snimkom spljoštena pršljenska tela, suženje intervertebralnog prostora.Dužina života zavisi od stepena deformiteta kičmenog stuba i od kompresije kičmene moždine.
Dijagnoza: se postavlja na osnovu kliničke slike i laboratorijske analize, RTG snimak kičmenog stuba.
Lečenje: simptomatska  terapija je jedino lečenje, druga metoda ne postoji.

Nasledni poremećaj (NS) koji je redak bolest sa imunodeficijencijom, poznaje se već od detinjstva.
Klinička slika: spada u kombinovane imunodeficitne poremećaje sa defektnom funkcijom T-limfocita i delimično oštećenom funkcijom B-limfocita.Već krajem prve godine se manifestuje sa učestalim infekcijama virusnog porekla i sa infekcijama candidom.Bolesnici su sa malim timusom, limfopenijom nekad su imunoglobulini normalni ali postoji nesposobnost  za stvaranje specifičnih antitela.
Dijagnoza: se postavlja na osnovu kliničke slike i imunološkog ispitivanja, nivoa paratireoidnog hormona,  nivoa kalcijuma u krvi i genetsko ispitivanje.
Lečenje: postoji pokušaji transplantacije koštane srži ili ranom transplantacijom timusa.Uglavnom terapija se svodi na simptomatsko lečenje.

Jedna od glavnih karakteristika epilepsije jeste njena raznorodnost.
Za razumevanje ove oblasti neophodno je jasno razlikovati epileptični napad od epilepsije.

Epileptični napad

Epileptični napad je zajednički imenitelj svih epilepsija. Ima svoj početak, trajanje i kraj. Postoje događanja koja mu prethode i koja slede po završetku napada. Nekada se dešava u određeno doba dana ili noći, za vreme spavanja, u toku buđenja, ili u budnosti. Nekada su napadi vezani za određene, često vrlo specifične situacije. Po izgledu, epileptični napadi se razlikuju. Postoji širok spektar napada, od "blagih" napada, koji se jedva primete, često i ne zapažaju od posmatrača ili same osobe, pa do "velikog napada", ranije zvanog Grand mal, napada koji je dugi niz vekova bio jedini prepoznatljivi znak epilepsije.

Epilepsija

Za postavljanje dijagnoze epilepsije potrebno je da se epileptični napadi ponavljaju, tj. potrebna su bar dva neprovocirana napada. Pored tipa napada, kod epilepsije se procenjuju i mnoge druge osobine: postojanje poznate etiologije, učestalost napada, vreme pojave prvog napada, reagovanje napada na lekove, pojava i drugih smetnji (mentalna zaostalost, problemi u govoru...), EEG nalaz i dr. Sagledavanjem svih ovih karakteristika može se preciznije reći o kom tipu epilepsije se radi (dijagnostikovanje epileptičnog sindroma). To znači, da se tada sigurnije može odrediti tip lečenja, izabrati najbolji lek, ali i prognozirati uspešnost lečenja i tok bolesti.

Podela epileptičnih napada

Postoji preko 30 tipova epileptičnih napada, od veoma blagih, tako da se teško i primete, do upečatljivo markantnih.

Najčešći su sledeći epileptični napadi:

* Tonično klonični napad
* Apsans napad
* Mioklonični napad
* Jednostavni parcijalni napad
* Kompleksni parcijalni napad

Napadima mogu da prethode izvesne smetnje (aura, prodromi). Svi napadi mogu da se jave samostalno, ili u kombinacijama. Često konkretni napad nema jasne karakteristike jednog tipa, već ima pojedine karakteristike različitih napada. Napad nekada može da počne sa karakteristikama jednog tipa, a da potom preraste u drugi tip napada (prerastanje parcijalnih u tonično klonični napad, tzv “generalizacija”). Neki epileptični napadi su karakteristični za određene epileptične sindrome, a kod nekih epilepsija se viđa i više različitih tipova napada.

Aura

Neki epileptični napadi počinju sa predznakom. Aura na latinskom znači vetrić, povetarac i nekada se javlja kod ljudi koji samo što nisu dobili napad. Obično se opisuje kao nelagodnost u stomaku koja se polako penje ka grlu, traje nekoliko sekudni i prethodi tonično kloničnom napadu. Postoje i drugi opisi aure, i vrlo su raznoliki, ali im je zajedničko da se javljaju vrlo kratko pred sam napad, i kod iste osobe se uglavnom javljaju na isti način. Aura je u stvari sam početak napada, i pretstavlja parcijalni napad koji se generalizuje.

Tonično klinični napad

Tonično klinični napad (ranije nazivan Grand mal napad) spada u generalizovane napade. Napad se obično sastoji iz više faza.
* (1) Prva, tonična faza, počinje iznenadnim gubitkom svesti i grčem svih mišića tela. Tada je lice u grču, oči poluotvorene sa očnim jabučicama uperenim naviše. Vilice su u početku ukočene, poluotvorene a ubrzo dolazi do stezanja vilica i tada obično dolazi i do ugriza jezika. Ekstremiteti su ispruženi i ukočeni. Zbog stezanja mišića grkljana može se javiti i krik, koji traje 2 do 12 sec. Za vreme ove faze, zbog grča disajne muskulature nema pokreta disanja. Cela prva, tonična faza napada traje 10 do 20 sekundi.
* (2) Druga, klonična faza nadovezuje se na prvu fazu, trzajevima svih mišića. Trzajevi nastaju zbog naizmenične smene jake zategnutosti i opuštanja mišića. Trzajevi su ritmični i u početku brzi ali malih amplituda, da bi postepeno postajali sve sporiji, ali sve većih amplituda. Očni kapci podrhtavaju, ekstremiteti se trzaju, disajni mišići dovode do čujnog krkljanja ili isprekidanog krika. Vilice se stežu i opuštaju u istom ritmu i može da dođe do ugriza jezika. Mišići jezika svojim grčevima mogu da pljuvačku pretvore u penu, a ukoliko postoji i ugriz jezika, pena postaje krvava. Ova faza traje 20 do 30 sekundi.
* (3) Faza iscrpljena nadovezuje se na kloničku fazu. Trzajevi prethodne faze postepeno prestaju dolazi do opuštanja mišića, disanje se uspostavlja, ali je u početku otežano, čujno. Može doći do popuštanja sfinktera i umokravanja. Pacijent je bez svesti, ali postepeno počinje da reaguje, spontano se pokreće. Ova faza traje 1 do 5 minuta, a zatim nastupa postepeni oporavak sa postepenim dolaženjem k svesti. Obavezni znaci napada: gubitak svesti, tonusni generalizovani spazam, generalizovani klonusni trzajevi, karakteristična hronološka evolucija, i vegetativne promene. Neobavezni znaci: ugriz jezika, popuštanje sfinktera.

Apsans napad (Petit mal, fr. – pti mal)

Apsans napad (raniji naziv Petit mal – pti mal). Apsans napad se odlikuje naglim početkom i završetkom u vidu prekida svesti i ispadom drugih mentalnih funkcija, uz minimalne motorne znake. Osoba sa ovim tipom napada iznenada i naglo prekida aktivnost i u bukvalnom smislu je odsutna u toku čitavog napada. Oči su okrenute malo naviše, pogled je prazan i ukočen, kao da gledaju u prazno. Može postojati sitno treptanje. Ne dolazi do pada, obično se zadrži položaj u kome je osoba bila na početku napada. K svesti se dolazi naglo, nastavlja se započeta aktivnost. Sama osoba nije svesna napada (o napadu obično sazna po reakcijama prisutnih, što može da deluje zbunjujuće). Napadi obično remete uobičajenu aktivnost, tim više, ukoliko su duži. Sam napad traje od 6 do 25 sekundi, najčešće 8 do 15 sekundi. Postoje i kraći napadi, ali se oni teže klinički primećuju (jasno se vide na EEG snimanju). U toku napada osoba ne reaguje na pozive, ali pri kraju napada poziv po imenu može da prekine napad. Pored tipičnog apsans napada postoje i atipični apsansi sa manje naglim početkom i završetkom ili prisutnim i motornim ispoljavanjem, u smislu promene položaja tela (laganim spuštanjem, sedanjem, okretanjem glave..) ili izraženijim treptanjem sa trzajevima cele glave, ili automatskim (nesvesnim) radnjama ruku, lica..

Mioklonični napad.

Bilateralni mioklonus je glavna karakteristika ovog tipa napada, a u stvari predstavlja iznenadni, kratkotrajni nevoljni pokret u vidu trzaja. Obično zahvata mišiće obe strane, najuočljiviji je na ekstremitetima. Svest je očuvana i osoba je svesna napada. Ako nešto drži u ruci, obično predmeti ispadaju iz ruku, i tada izgleda kao da ih osoba baca. Često se ovi napadi javljaju u jutarnjim satima, u prvom satu posle buđenja. Pored epileptičkog mioklonusa postoje i drugi tipovi, a precizno određivanje tipa mioklonusa radi se EEG registracijom.

Jednostavni parcijalni napad

Samo ime kaže da su ovo napadi koji zahvataju samo jedan deo organizma (tj. potiču iz jednog dela mozga). Zavisno od toga, koja funkcija je zahvaćena, napadi mogu da budu motorni (u vidu ukočenosti, podrhtavanja ili trzajeva jednog dela tela), ili somatosenzitivni (u vidu trnjenja, bridenja, bockanja, strujanja, žarenja, paljenja, ali i kao gubitak osećaja u jednom delu tela). Parcijalni napadi mogu da imaju i druge karakteristike, nekada vrlo neobične, kao što su na primer: okretanje glave i pogleda u jednu stranu, ispuštanje neobičnih glasova, doživljavanje neobičnih zvukova (zviždanje, kucanje, muzički tonovi) osećanje neobičnih, nekada izrazito neprijatnih mirisa (miris na upaljenu gumu), doživljavanje neobičnih ukusa u ustima (ukus peska, metalni ukus..). Motorni, ali i somatosenzorni napadi obično počinju u jednom delu tela, mogu da se tu zadrže tokom celog trajanja napada, ali mogu i da se šire na ceo region, čitav ekstremitet, ili da zahvate i drugi ekstremitet i lice iste strane (Džeksonov marš, nazvan po lekaru koji je prvi opisao ovakav tip širenja parcijalnog napada). Jednostavni parcijalni napad može da se završi kao takav, ali može da preraste u složeni parcijalni napad ili da se generalizuje, kada dolazi do gubitka svesti i nastupanje klasičnog tonično-kloničnog napada.

Složeni parcijalni napad

Ovaj tip napada se ranije nazivao "psihomotorni napad" i "temporalni epileptični napad". Klinički ovaj tip napada se ispoljava na različite načine, ali neke karakteristike su uvek prisutne. Uvek postoji izmenjeno stanje svesti (ne u kvantitativnom smislu – znači ne u smislu pospanosti, kome, već u smislu smanjene svesnosti tj. osoba nije svesna radnji koje vrši - otuda i naziv "automatizmi" za ovaj tip napada). Često postoji nesećanje za sam događaj. Pojavljuju se pokreti i radnje koje se ponavljaju bez svrhe. Ovi automatizmi mogu biti u vidu mljackanja, oblizivanja, žvakanja, coktanja jezikom, gutanja i retko pljuvanja (alimentarni automatizmi). Pokreti mimične muskulature sa izmenama različitih izraza lica, ili zauzimanja određenog položaja celog tela. Pokreti ekstremiteta u vidu četkanja odeće, čačkanja po kosi, grebanja po licu, pljeskanje rukama, trljanje po butinama, otkopčavanje dugmadi, preturanje po džepovima, privlačenje predmeta ili pridržavanje za druge osobe, skidanje delova odeće (kravate, šala, šešira) retko se nastavlja do potpunog svlačenja. Kretanje u toku složenog parcijalnog napada može da bude u smislu nastavljanja koračanja koje je postojalo i pre napada, ili počinje sa napadom, i tada osoba sa ovim tipom napada može da se kreće sa obilaženjem prepreka, ali i da udara u njih. Može da se kreće praveći krugove, ili čak da trči. Nekada osobe sa ovim tipom napada mogu da nastave da voze bicikl ili automobil i tada predstavljaju veliku opasnost za sebe i druge.
Ovaj tip napada se završava postepeno, a može, s druge strane, da preraste u generalizovni konvuzivni napad (kaže se da je nastupila sekundarna generalizacija).

Epileptični status

Epileptični napad koji traje neobično drugo, ili serija epileptičnih napada između kojih osoba ne dolazi k svesti zove se epileptični status. Epileptični status je ozbiljno stanje i zahteva hitno lečenje.

Ostali tipovi epileptičkih napada

Postoje i drugi tipovi napada, uglavnom su ređi i obično imaju karakteristike različitih napada. Nekada su ovi napadi potpuno atipični, pa čak i takvi da se ne prepoznaju kao epileptični događaj.
Podela epilepsija (epileptičnih sindroma)

Epilepsije se grubo mogu podeliti na dve grupe.

1. Idiopatske epilepsije
Kod ovih epilepsija se ne zna uzrok ali se pretpostavlja da su najbitniji nasledni faktori. Obično nema drugih oštećenja. Idiopatske epilepsije uglavnom dobro reaguju na antiepileptične lekove.
2. Simptomatske epilepsije
Ove epilepsije su posledica nekog prepoznatljivog uzroka, (strukturalna moždana lezija nastala pri porođaju ili kasnije)
Kod simptomatskih epilepsija lečenje se može usmeriti u dva pravca:
- Na sprečavanje napada, uglavnom lekovima koji sprečavaju napade (antiepileptici)
- Na lečenje samog uzroka koji je doveo do pojave epilepsije
Postoje i druge podele epilepsija. Uzimajući u razmatranje uzrast kada se epileptični napadi javljaju, mogu se razmatrati epilepsije u dečjem i odraslom uzrastu. I dalje, ima specifičnih vrsta epilepsija za svaki period detinjstva, kao što i u različitim godinama odraslog života određene vrste epilepsija dominiraju.
Tako, na primer, idiopatske epilepsije se uglavnom javljaju u detinjstvu i ranoj adolescenciji.
S druge strane, simptomatske epilepsije, kao posledica porođajne traume mozga, javljaju se u ranom detinjstvu, a kao posledica moždanog udara ili alkoholizma u kasnim decenijama života.

Epileptični sindromi

Kao dodatak klasifikacije napada, postoji i poseban sistem klasifikacije epileptičkih sindroma. Epileptični sindromi se određuje na osnovu kliničkih karakteristika, uzrasta prvog napada, porodične istorije epilepsije, vrsta epileptičkih napada, postojanje udruženih neuroloških znakova, EEG specifičnosti itd.
Postavljanje dijagnoze epileptičkog sindroma omogućava doktoru da precizno predvidi tok bolesti i prognozu, obezbedi genetski savet, i izabere odgovarajuću terapiju.
Epileptički sindromi su jasno i precizno definisane epilepsije. Obuhvataju samo jedan deo svih epilepsija, tj. ne mogu sve epilepsije da se svrstaju u neki od epileptičkih sindrom.
Izvor:Savetovaliste