Autoimuni pluriglandularni sindrom predstavlja adrenalnu insuficijenciju udruženu sa mukokutanom kandidijazom i hipoparatireoidizmom.
Smatra se da se ovaj sindrom nasleđuje autozomno-recesivno. Dokazana je i imunološka priroda oboljenja pojavom antiadrenalnih i antiparatireoidnih antitela.
Autoimuni pluriglandularni sindrom tip I se pojavljuje najčešće u dečjem uzrastu. Prvi klinički znaci su pojava mukokutane kandidijaze udružene se hipoparatireoidizmom, dok se adrenalna insuficijencija javlja mnogo kasnije. Pored toga nije isključena pojava nekih drugih pratećih oboljenja – alopecije, malapsorpcije, insuficijencije gonada, perniciozne anemije, hroničnog aktivnog hepatitisa, oboljenja štitaste žlezde i insulin zavisnog dijabetesa.
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, obejktivnog pregleda, imunološko-laboratorijske dijagnostike, radiološkh nalaza.
Terapija je kompleksna i zavisi od simptomatologije i oboljenja koja se javljaju u sklopu sindroma. Svaki vid terapije može komplikovati prisutna malapsorpcija.