Socijalne fobije su poremećaji koji se karakterišu iracionalnim strahom od ljudi i socijalnih situacija. Zapravo, osobe s ovim poremećajem se plaše svih situacija u kojima ih drugi mogu gledati i uvrediti. Radi se o strahu od nastupa pri čemu su simptomi mnogo jače izraženi nego kad je reč o normalnoj tremi ili nervozi pred nastup na javnoj sceni. Socijalne fobije obično se javljaju nakon puberteta, a vrhunac dosežu iza 30. godine života. Većina socijalnih fobija evidentna je u dobi između 20. i 35. godine tako da može upropastiti najbolje godine života.
Uzrok nastanka
Prema bihevioralnim hipotezama fobijski simptomi su posledica kondicioniranja i abnormalne kognicije koja se karakteriše kao „strah od negativne evaluacije“ i „predrasuda da će drugi ljudi biti prema njima preterano kritični“.
Psihodinamska istraživanja upućuju na ulogu odbacujućih roditelja, pre svega majki, bilo da su deca bila zapostavljena ili prezaštićena.
Biološke teorije objašnjavaju nastanak socijalnih fobija poremećajem u funkciji neurotransmiterskih receptora u mozgu i neuroendokrinološkim odstupanjima.
Klinička slika
Socijalne fobije nisu samo strah od uobičajenih situacija poput javnih nastupa, ispita ili susreta s autoritetima (situacije u kojima se i svi ljudi barem mrvicu nelagodno osećaju jer su izloženi posmatranju i ocenjivanju drugih). To mogu biti i neobjašnjivi strah od crvenjenja u javnosti, strah da ćete se osramotiti, ugušiti ili pljunuti u hranu dok jedete pred drugima, od toga da vas drugi na poslu posmatraju, od upotrebe javnih WC-a, od pisanja ili potpisivanja dokumenata pred drugima, od gomile, uopšteno, strah od svih situacija u kojima čovek bilo direktno, bilo posredno oseća da ga neko drugi posmatra, procenjuje, ocenjuje, ispituje. Kada su izloženi situacijama straha oboleli često ispoljavaju somatske simptome anksioznosti kao što su palpitacije (lupanje srca), drhtanje, napetost muskulature, muka u stomaku, suva usta, topli ili hladni talasi po telu, glavobolja, itd.
Socijalne fobije mogu biti toliko jake da se ljudi ne užasavaju samo direktnog kontakta s nekim, nego i telefonskih kontakata ili u novije vreme kontakta chatom, icq-om, SMS-om. Ukratko, fobične mogu biti sve situacije u kojima onaj ko šalje poruku oseća tu poruku kao simbol za osobe koje ga s druge strane komunikacijskog kanala procenjuju, bez obzira što ga ne vide.
Fobija ne mora značiti direktno da osoba ne dolazi na posao, intervjue, ne druži se s ljudima i sl. To su drastični slučajevi, a nemali broj ljudi pre ispita povraća, ima proliv i napade panike, ali se na kraju ipak pokušavaju naterati da obave zadatak od koga se užasavaju.
Ponekad im to uspeva, ponekad ne, pa ćete od mnogih čuti da nisu otišli na ispit jer nisu bili spremni ili će izmisliti izgovor koji im omogućava odlaganje sastanka i sl. Drugi uspevaju obaviti zadatak tabletama za smirenje, koje uvek imaju, pa ih piju i usred sastanaka. Nažalost, samo odlaganje nije dobro rešenje, jer fobična osoba živi s tim strahom i dalje, znajući da je ‘užasna’ situacija ponovo čeka. Naime, napad panike, odnosno užasni strah zapravo je reakcija organizma po principu ‘beži da se spasiš’, pa adrenalin skače. Kako situacija za beg objektivno ne postoji, adrenalin se troši u telu izazivajući navalu krvi u mozak, lupanje srca, trnce, naglo znojenje, talase toplo-hladno, nagli proliv ili potrebu za mokrenjem i još gomilu drugih, izrazito neugodnih simptoma, koji se razlikuju od osobe do osobe. Simptomi napada panike znaju biti toliko jaki da osoba zaista misli da će dobiti srčani ili moždani udar.
U načelu, osobe sa socijalnim fobijama veoma su nezadovoljne sobom i svojom aktivnošću, niskog samopoštovanja, imaju izražen osećaj nesigurnosti. Socijalna fobija je ogromno opterećenje za obolelu osobu. Takve osobe najčešće ostanu socijalno izolovane, slabije su edukovane, češće su finansijski zavisne ili u finansijskoj oskudici, pate od dodatnih psihijatrijskih poremećaja, cesto razmisljaju o suicidu (samoubistvu), a neretko ga i izvrše.
Lečenje
Od psihoterapijskih metoda najuspešnije su kognitivno-bihevioralne (promena ponašanja i postepeno izlaganje fobičnim situacijama), a po potrebi se mogu uključiti i medikamenti. Lekovi koji su se pokazali generalno najefikasniji u terapiji socijalne fobije jesu oni koji inhibišu enzim monoamino oksidazu u CNS-u: reverzibilni inhibitori monoamino oksidaze (RIMA) i ireverzibilni inhibitori monoamino oksidaze (MAOI). Drugi lekovi korišćeni u tretmanu socijalne fobije uključuju benzodiazepine, beta blokatore i selektivne inhibitore ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI).
U svakodnevnom životu treba primenjivati tehnike meditacije i/ili relaksacije, redovno vežbanje, pravilno se hraniti. Uz pomoć psihoterapeuta treba u svakodnevnom životu aktivno menjati sliku o samome sebi, navike i ponašanja na području samopouzdanja, aktivno se zalagati za sebe, menjati pogrešna, negativna i štetna uverenja, podizati emocionalnu inteligenciju i sl. U slučaju napada panike treba primenjivati tehnike desenzitizacije (smanjenja osetljivosti), kako u mašti (meditaciji), tako i u stvarnom životu.
