Narkomanija kod mladih

0
190

Zloupotreba droge je osobito karakteristična za moderno društvo. Droga se vise ne događa negde drugde i nekima drugima, ona je ovde među nama. Naglo raste broj uživalaca droga, naročito među mladima, među srednjoškolcima, pa i starijim osnovcima. Medicinski stručnjaci tvrde da nijedna droga nije bezopasna, napotiv, ostavlja teške posledice i po mentalno i po fizičko zdravlje. Upravo zbog toga neke škole u saradnji sa lekarima i policijskim stručnjacima organizuju sastanke sa učenicima, roditeljima, nastavnicima, kako bi se upoznali sa ovim problemom, a cilj je da deca ne posegnu za drogom, odnosno da prestanu sa njenim uzimanjem.potreba droge je osobito karakteristična za moderno društvo. Droga se vise ne događa negde drugde i nekima drugima, ona je ovde među nama. Naglo raste broj uživalaca droga, naročito među mladima, među srednjoškolcima, pa i starijim osnovcima. Medicinski stručnjaci tvrde da nijedna droga nije bezopasna, napotiv, ostavlja teške posledice i po mentalno i po fizičko zdravlje. Upravo zbog toga neke škole u saradnji sa lekarima i policijskim stručnjacima organizuju sastanke sa učenicima, roditeljima, nastavnicima, kako bi se upoznali sa ovim problemom, a cilj je da deca ne posegnu za drogom, odnosno da prestanu sa njenim uzimanjem.
Kobna popularnost marihuane
Kod nas se koriste uglavnom lakše droge, a najpopularnija je marihuana. U kontaktu sa drogom je bio veći deo populacije od 15 do 25 godina.  Nema jeftine droge, pa se u potrazi za novcem ona često preprodaje i tako čini krivično delo. Kontakt roditelja sa policijom i ško­lom vrlo je važan. Nastanak zavisnosti tumači se preko više različitih teorija. Takođe se ukazuje na značaj različitih faktora, među kojima se oni mogu grupisati u sledeće:  psihoaktivna supstanca,  ličnost,  po­ro­dica i  društvo. Društvo ne može samo svojim restriktivnim sta­vom pre­ma uzimanju droga i zakonskim propisima suzbiti ovu pojavu. Mo­ra se preduzimati neka „prijateljska aktivnost“ ali ne i neopravdano popustlji­va, prema mladim ljudima. Kao odgovor na dilemu u kom pravcu treba tu aktivnost kanalisati, može poslužiti i Frojdova klasična definicija dušev­nog zdravlja: ono što karakteriše zrelu, duševno zdravu osobu je kapa­citet za ljubav i kapacitet za rad. Potrebno je da školski programi obuh­va­te mlade pre nego što se određeni oblici ponašanja uspostave.
Droga i među osnovcima
Među mladima je sve više korisnika duvana, alkohola i droge. Posebno je alarmantan sve veći broj narkomana. Ta pojava i te kako utiče na društvo u kojem se ti narkomani nalaze i narkomanija se može suzbiti samo dobro or­ga­nizovanom prevencijom i akcijom, upoznavanjem široke populacije o drogama i njenim štetnim delovanjima na društvo. Droga osvaja mlade, donja starosna gra­nica se sve više spušta, pa je pored srednjoškolaca uzimaju i učenici starijih razreda osnovnih škola. Najviše se koristi marihuana u obliku cigarete, i njen miris se širi i po školama, i po ulicama, i svim sastajalištima mladih. Osim nje najčešće se koriste „markice“ LSD-a i tablete ekstazija.
Zloupotreba droge je osobito karakteristična za moderno društvo. Taj fe­nomen izvire iz napetosti koje nastaju zbog visokih zahteva koje društvo na­me­će pojedincu a droga se uzima kao sredstvo za koje se očekuje da olakša sva­ko­dnevno suočavanje sa problemima.
Alarmantno širenje narkomanije
Narkomanija se širi u svim zemljama sveta pa i naša zemlja nije po­šteđena ove pojave. Drogu najviše koriste mladi uzrasta izmedju 14 i 25 go­di­na. Uzimaju je iz znatiželje, dosade, potištenosti, želje za avanturom, slabosti da odbiju ponuđenu drogu kao i zbog nedostatka čvršće veze s porodicom. Drogu jos uvek shvataju kao dobru zabavu, bežanje u nestvarni svet, čak i kao modu ili ulaz­nicu u svet odraslih. Većina mladih ljudi, ipak, ne uzima drogu. Manji broj će posle prvog uzimanja to ponoviti nekoliko puta i njima preti opasnost da po­stanu zavisnici. Najučestalija droga koju koriste mladi na našem ilegalnom trži­štu su proizvodi indijske konoplje – marihuana, hašiš i hašišovo ulje. Prema pro­­­­cenama Zavoda za bolesti zavisnosti, u Beogradu živi oko  35 000 nar­ko­ma­na. Pretpostavlja se da u čitavoj Srbiji ima oko 80 000 zavisnika od droge. Iako zvaničnih podataka nema, stručnjaci sve češće tvrde da je oko 60 odsto mla­dih, najviše srednjoškolaca, u kontaktu sa drogom. Zanimljivo je da se po­sled­njih go­dina izmenila socijalna struktura narkomana. Pre desetak godina oni su pri­pa­dali višim socijalnim slojevima. Sada ih je najviše iz srednjeg i nižeg sloja. Takođe se pokazalo da najčešće nema istorije uzimanja droge u porodici, nema učestalih primera da momak/devoka uzimaju drogu, niti da to čine bliski prijatelji.
Svaka droga je opasna!
Svaka je droga opasna jer svojim delovanjem smanjuje sposobnost za rad i koncentraciju, pojavljuju se priviđanja, sklonost ka samoubistvu i ak­ti­vi­ra­nju pojave skrivenih psihičkih bolesti. Nakon dužeg uzimanja ovih droga javlja se potreba za „težim“ drogama kao što su kokain, heroin i morfijum. One još ra­zor­nije deluju na psihofizičko stanje korisnika, uzimaju se najčesce injek­ci­ja­ma, pa izazivaju AIDS, žuticu, trovanje krvi i slično.
Osobe koje koriste drogu su narkomani i ne uzimaju je iz zadovoljstva, već radi neizdrživo jakog nagona za uzimanjem i izbegavanjem mukotrpnih bolova. Narkoman u društvu živi kao parazit pošto sve uzima a nista ne daje. Njegovi interesi su vezani za drogu samo kako je i gde nabaviti. Roditelji i staratelji ne smeju misliti da je narkomanija pojava koja ih se ne tiče, da je ne­ma ili da je ona problem drugih. Nijedna porodica nije poštedjena mogućnosti da jednoga dana uđe u taj krug. Vaspitanje nije svemoćno, ali mu je moć velika. Nema jeftine droge, pa se u potrazi za novcem ona često preprodaje i tako čini krivično delo. Kontakt roditelja sa policijom i školom vrlo je važan.
Nastanak zavisnosti
U pokušajima da se nađe objašnjenje za nastanak zavisnosti, postoji vi­še različitih stanovišta:
Genetički i biološki pristup. Smatra se da poremećaj u metaboličkom funkcionisanju organizma može biti osnova za nastajanje zavisnosti. Telo pro­iz­vodi vlastiti opijat “endorfin“ a njegov deficit dovodi do veće osetljivosti na bol. Novija istraživanja pokazuju da su ljudi s manjkom endorfina skloniji ak­tiv­nostima koje jače pobuđuju CNS, aktivnostima koje donose svojevrsno uz­bu­đenje. npr. kockanje. Iz tog razloga bi ti ljudi mogli biti skloniji i uzimanju dro­ge.
Teorijski pristup uslovljavanja. Ljudi imaju tendenciju da ponavljaju ak­tivnosti koje su im bile prijatne ili su na neki način bile nagrađene. Ritual uzi­manja droge može se shvatiti kao svojevrsna nagrada, zbog čega se teži po­nav­ljanju toga postupka. Znaci vezani za uzimanje droge mogu izazvati efekte kao i sama droga. Mnogi eksperimenti dokazuju da njeno delovanje zavisi od ce­lokupnog iskustva pojedinca i okruženja. Na primer, neka očekivanja o učin­cima droge se najverovatnije usvajaju pre početka konzumiranja i mi pamtimo ka­­ko je neka droga pomogla nekome da se bolje oseća i kada sami probamo to isto i mi osećamo iako stvarno delovanje droge s time zapravo nema ve­­ze (pla­ce­bo efekt). Povezanost između očekivanja i učinka droge na svest, po­ka­zuje da vi­ši mentalni procesi mogu uticati na sve aspekte ponašanja, uklju­ču­jući i one pod utjecajem hemijskih supstanci.
Teorije adaptacije. Zavisnost se može tumačiti i kao naučeno ponašanje ko­je olakšava prilagođavanje pojedinca konkretnoj socijalnoj sredini. Želja da se bude prihvaćen u svojoj okolini može se ostvariti na prihvatljiv ili ne­prihvatljiv način. Dva bitna psihosocijalna činitelja koji u detinjstvu i mladosti mogu otežavati proces adaptacije su socijalna nekompetentnost i agresivnost. Ti či­nioci mogu biti uzroci, ali i posledice socijalne izolovanosti. Osobito agre­siv­ni pojedinci nisu popularni u krugu svojih vršnjaka, ali ni u svojih nastavnika i po­rodicama, što može uticati na gubitak samopouzdanja, učenje, na ponašanje. Ka­ko okolina uglavnom deluje represivno, beg u drogu se čini kao jedino olak­ša­nje. Mladi nastoje odložiti proces odrastanja i rešavanja situacija kojima nisu do­rasli ili se smatraju nekompetentnima.
Biopsihosocijalni pristup. Stres može povećati verovatnoću zloupotrebe droge, pogotovo ako se od nas traži više nego što možemo učiniti ili pružiti, i ka­da smo izloženi nekoj pretnji usmerenoj na vlastitu sigurnost. Hoćemo li ne­ku situaciju, problem ili slično doživeti kao izazov kome se možemo odupreti ili kao pretnju ličnoj sigurnosti, utiču biološki činioci – odnose se na saznanje da na raz­ličite pojedince stimulusi različitog intenziteta različito deluju. Ovaj pri­stup na­sto­ji da sintetizuje biološku komponentu i razumijevanje uslova u kojima poje­di­nac živi, kao njegovih osobina koje mogu uticati na mogućnost ko­rišćenja droga.
Kontakt sa drogom
Prema procenama osoba iz SUP-a koji se problemom droge bave godinama, dobija se procena da je 70-80 procenata mla­dih, uzrasta od 15 do 25 godina bilo u kontaktu sa opojnim drogama. To su pro­davci, kupci, uživaoci, nar­­­komani. Ne može se reći da se droga koristi samo na nekim određenim me­sti­­ma u gradu, ona se, takoreći, uživa svugde i na sva­kom mestu. Kada je u pi­ta­­nju školska omladina, u poslednjih godinu dana dro­gu najviše koriste sred­njo­škol­ci, a sve više droga ide i po osnovnim školama. Kao korisnici evidentirana su i deca ispod 14 godina, što do sada nije bio slu­čaj. Granica se spustila na se­d­­mi-osmi razred osnovne skole. Zbog toga se sve vi­še i škole interesuju za nas pro­gram edukacije, da vide kako da prepoznaju de­cu koja koriste drogu i šta treba preduzeti. Pored takozvane represivne, SUP ima i edukativnu ulogu kada je droga u pitanju. Preventivni rad znači saradnju sa školama, bolnicom, rodite­lji­ma. Roditelji se direktno obraćaju za pomoć ka­da nađu drogu kod deteta. Dro­ga je problem ne samo porodice već i društva. Ali, ima roditelja koji su in­di­­ferentni prema problemu ili ne prihvataju istinu da nji­hovo dete uzima drogu. Problem je kada se to kasno primeti. Škole moraju da se bore sa problemom dro­­ge, da se ne dozvoljava preprodaja droge u ško­la­ma. Alkohol među mladima je takođe rasprostranjena pojava. Karakteristično je br­zo ispijanje većih količi­na, kombinovanje više vrsta alkohola i drugih sred­sta­va.
U ispitivanjima sprovedenim tokom više godina na populaciji učenika niških osnovnih i sred­njih škola, jasno se vidi da je stav učenika o štetnosti droga različit. Od odgovora odabrani su samo najčešći – većina misli da je uzimanje opasno (36-47%), da je štetno (5-15%), da je moderno (1-4%), a samo oko 1% njih smatra da ke korisno ukoliko se uzima u manjim količinama.
Psihosocijalni aspekt bolesti zavisnosti
Pojam „bolest zavisnosti“ daje osnovu za razmišljanje da zavisnost sa­ma po sebi nije bolest. Stanje zavisnosti je, kako navodi dr Jelica Satarić,  je­dno od bazičnih ljudskih stanja kojim počinje život. Osećanje zavisnosti, ma ko­liko mučno bilo, nije kao takvo bolesno. Zavisnost je, dakle, deo normalnih is­ku­sta­va a nekada ima patoloske oblike. Slično je i sa nekim drugim ose­ća­nji­ma – npr. strah je normalno osećanje a može imati bolesne vidove (fobije, pani­čni na­padi i sl), tuga je u patološkom obliku depresivno raspoloženje, radost ta­kode ima patološki korelat u maničnom stanju. Ljutnja i srdžba se mogu mani­fes­tovati kroz neosnovan ubilački gnev.
Ono što je bitna odlika bolesnog uopšte jeste destruktivnost tj. težnja us­me­rena ka narušavanju dinamičke ravnoteže fizioloških i psiholoških pro­cesa. Ta­ko bismo mogli reći da zavisnost postaje bolesna kada počne da po­tis­ku­je i ne­gira druge psihičke sadržaje – druge emocije, stavove, principe, ideje i raz­­miš­ljanja, a forsira one osobine koje služe njoj – manipulativnost, pasivnost, be­­zobzirnost, nestrpljivost, samopopustljivost. Zavisnost nije izolovano ose­ća­nje i iskustvo, ono je normalni razvojni stupanj i u procesu biološkog i psi­ho­loš­­kog sazrevanja čoveka menja se u privrženost, toleranciju, odgovornost, po­što­­vanje, ljubav. Ukoliko zavisnost počne da se „širi“, ona se širi u najvećoj me­­ri na uštrb onih psihičkih stanja koja iz nje nastaju sazrevanjem. Tako, ono što je bolesno u bolesti zavisnosti je to što i žudnja za objektom zavisnosti po­tis­ku­je sve ili skoro sve ostale delove ličnosti, osećanja, principe, moral, odgo­vor­­nost. Zdravi delovi nisu u stanju da se odupru bolesnoj želji. Oni postoje, po­­tis­nuti su ali vremenom, ako bolest potraje, postaju sve slabiji i defor­mi­sa­niji.­
Zavisnik lili ne?

Uvek se postavlja pitanje zašto neko postaje zavisnik a neko ne, na­ro­či­to ako su osobe rasle u sličnim okolnostima ili čak u istoj porodici. Da li postoji predispozicija za ovu bolest, fizička ili psihička? Na ova pitanja nema jasnog i sigurnog odgovora. U toku su istraživanja koja se bave postojanjem neke vrste neu­rološke predodredenosti za bolest zavisnosti. Ispituju se receptori u mozgu ko­ji specifično reaguju na prisustvo unutrašnjih ili spoljašnjih psihoaktivnih supstanci, njihova struktura i osetljivost. Ukoliko bi se npr. ustanovilo da je neko osetljiviji, recimo, na opijate, to bi značilo da takva osoba ako konzumira opi­jatske supstance, brže razvija zavisnost i sa težim patološkim ispoljavanjima ne­go neka osoba kod koje je utvrđena normalna ili smanjena osetljivost na te sup­stance. Ova vrsta istraživanja upućuje na zaključak da jasno treba savetovati sva­kog da i ne proba psihoaktivnu supstancu jer se unapred ne zna da li je neko oset­ljiv na nju, što bi značilo da i jednokratno unošenje već stvara psihičku potrebu za ponovnim uzimanjem supstance. Takvi pacijenti u lekarskoj praksi po­stoje i za njih je zajednička karakteristika da im se „droga odmah dopala“ ia­ko su pre probanja bili protivnici toga.
Razlozi za početak uzimanja droga, pomodarstvo čak 3-10%

Iz našeg istraživanja vide se neki razlozi za početno uzimanje droga: nisu obavešteni o štetnosti (13-25%), po nagovoru drugih (7-19%), veruju da mogu da se kontrolišu (3-15%), šele da budu posebni (7-10%), zbog mode (3-10%).

Može se sa sigurnošću reći da bolest zavisnosti nije sticaj isključivo in­di­vidualnih nesrećnih okolnosti. Ona nastaje, razvija se i leči se kroz interakciju broj­nih činilaca koji bi se mogli svesti na četiri osnovna:  psihoaktivna sup­stan­ca, ličnost, porodica i društvo. Brojna istraživanja su pokazala da ne postoji specifična psihička struktura ličnosti koja bi predstavljala predispoziciju za bolest zavisnosti. Ipak, među zavisnicima češće se susreću oni koji su pre bolesti bili ili upadljivo povučeni, pasivni, uplašeni ili oni izuzetno buntovni, agre­sivni. Moglo bi se reći da je njihova zajednička karakteristika psihička ne­zrelost. Većina stručnjaka iz oblasti psihologije i psihijatrije ce se složiti da sa­vre­meno doba predstavlja do sada najveći izazov očuvanju čovekovog iden­ti­te­ta i da je to područje vrlo problematično, da su poremećaji identiteta sve češći i sve masovniji, naročito kod mladih ljudi gde je ponekad teško razlikovati kri­zu identiteta (koja nije bolesno stanje već često deo razvoja ličnosti) od pore­me­ća­ja u ovoj sferi.
Kriza indentiteta
Identitet je jedna od pojava čije postojanje i važnost jasno i duboko do­življavamo ali nismo u stanju da to jasno izrazimo rečima. To je samo jezgro lično­sti koje omogućava osobi da doživi sebe kao posebnu i nezavisnu ličnost, sve­snu sebe u kontinuitetu, omogućava da doživi druge ljude i formira svoj od­nos prema njima. Pruža osećanje unutrašnjeg jedinstva i celovitosti, „udobnost u sopstvenoj koži“. Nastajanje identiteta je proces koji počinje rođenjem i stal­no se obogaćuje i razvija. U formiranju identiteta od ključne je važnosti pove­zi­va­nje iskustva zadovoljstva i iskustva odricanja da bi se postigao sklad sa re­al­nošću. Svako želi da bude srećan i zadovoljan, da mu bude prijatno, da bude prihvaćen od drugih ali takođe želi da bude svoj, slobodan, da slobodno odlu­ču­je o sebi. Te dve tendencije su u različitim odnosima tokom razvoja i teže me­đu­sobnom usklađivanju. Kod zavisnika nastaje nesklad u tim tendencijama i sa­mim tim identitet ostaje defektan i poremećen. Oni se zarad potrebe za zado­volj­stvom odriču slobode, odriču svoga ja i zato je zavisnost u svom ekstrem­nom, bolesnom obliku duboko ponižavajuće iskustvo. U zadovoljstvu koje do­no­si droga nema samopoštovanja ni poštovanja, nema ljubavi ni saosećanja. Sav psihički život osobe se svodi na osećanje da je sve lepo, lako, prijatno, opu­šte­no, sve se doživljava na isti način bez obzira na to da li je bližnjima dobro ili su tu­žni, pate ili im treba pomoć. Zavisnik ne može da održi svoju reč, niko se na nje­­ga ne može osloniti, ne može biti odgovoran – identitet je jednostavno slom­ljen.
Može se postaviti pitanje koja su to skretanja u razvoju identiteta koja su rizik za ulazak u bolest zavisnosti. Mladi ljudi u poslednje vreme su izloženi ma­sov­nim udarima na identitet: deformiše se radoznalost, mladalački „novator­ski“ duh, poštovanje humanih vrednosti, hrabrost, bliskost, usamljenost, posluš­nost se u potpunosti odbacuje jer se brka sa pokornošću, nesposobnost za odgo­vor­nost za sopstveni život se maskira manipulativnošću, itd. Široko rasprostra­nje­na pojava među mladima koja je i podsticana nekim oblicima „kultura“ i „sub­kultura“ ali i celokupnim savremenim načinom života je tzv. glad za sen­za­ci­jama ili čulna glad. To je strasna potraga za novim čulnim iskustvima i žudnja za fizički i socijalno rizičnim ponašanjima usmerenim ka neobičnim doživlja­ji­ma. Ova odlika je već devijacija u izgradnji identiteta i predstavlja veliki rizik za produbljivanje poremećaja. Treba razlikovati ovu glad od zdrave radozna­lo­sti koja postavlja granice, koja sadrži odgovornost, nema prisilu i uznemireno be­žanje od samog sebe u svet intenzivnih stimulusa. Drugi, ozbiljniji znak po­re­mećaja identiteta, tesno povezan sa rizikom bolesti zavisnosti je osećanje koje se često naziva usamljenošću ili dosadom, na šta se mladi žale i što često na­vo­de kao povod za probanje psihoaktivnih supstanci. To je osećanje opisao jedan od savremenih stručnjaka koji se bavi problemima identiteta, Salman Aktar: „Osećanje praznine kao šupljine. Čudna umrtvljenost unutrašnjeg emocio­nal­nog iskustva. Osećanje sebe počinje da se kruni, odronjava. Prisilno druženje, po­jave prevelikog unošenja hrane, pijenje alkohola, uzimanje droga, impulsivni sek­sualni kontakti, provokativno ponašanje – služe kao neophodna sredstva za „punjenje energijom“. Osećanje praznine se razlikuje od usamljenosti koja je bol­na čežnja za nekim ili nečim što savest ne dozvoljava ili je nedostupno u realnosti. Unutrašnji svet, iako tužan, ispunjen je slikama i živim emocijama. Praz­nina, sa odsustvom čežnje je duboko uznemirujuće i dehumanizujuće is­kus­tvo“. U srednjim školama droga je postala svakodnevica i sa njom tek počinje borba. Nije retkost da, prema rečima prosvetnih radnika,  učenik nastavi pri­sustvuje pod dejstvom droge. Na odmorima između časova dosta se puši, ne­ki duvan, neki marihuanu. Kada se deci postavi pitanje o njihovom pri­vat­nom i porodičnom životu, često se čuje da su roditelji prezauzeti, po ceo dan ni­su kod kuće. S druge strane, imamo i drugu krajnost – prezaštićeno dete. Ve­ći­na te dece nema organizovano slobodno vreme, a osim odlaska u školu gotovo i da ne­ma­ju fiksiranih obaveza, ne bave se sportom, ne čitaju, a to stavlja veliki pra­zni pro­stor u koji se onda droga lako uklopi. To se pokazuje kao nedovoljno uspe­šan recept za stabilan razvojni put mladih. Decu treba voleti, ali treba imati i zahteve prema njima, treba im davati obaveze u kući, ne treba im samo davati no­vac nego emocije. ­
Porodica
Eventualne ideje o ulozi porodice u nastanku „narko­ma­ni­je“, mogu se svesti na opšte stavove i iskustva i laika i stručnjaka da su odnosi sa najbližima izvor zdravlja, zadovoljstva, sreće ali i patnje, nesporazuma, besa, straha, što sve pod uticajem raznih okolnosti, nasledenih, urođenih, unutrašnjih i spoljašnjih, dovodi do različitih psiholoških sklopova. Nema jasno određenog tipa porodice koji nekoga čini „podobnim“ da se razboli od bolesti zavisnosti. Ipak se neke pojave mogu izdvojiti kao značajne. Višegeneracijska tendencija ka zavisničkom ponašanju (alkoholizam nekih članova porodice, pasivnost, „pa­ra­zi­tizam“) ili ponašanju sa gubitkom kontrole (patološko kockanje, klepto­ma­nija, pi­ro­manija). Veoma važan „faktor rizika“ je neujednačen stav roditelja u vas­pi­ta­va­nju – jedan roditelj ispoljava neopravdanu toleranciju a dru­gi ne­ra­zum­ljivu stro­gost i agresiju. Pošto je porodica osnovni okvir za za­do­vo­ljenje je­dne od ba­zič­nih ljudskih potreba – potrebe za pripadanjem, ukoliko ona nije u sta­nju da pru­ži dovoljno iskustva sloge, podrške i uvažavanja, dete će potražiti ne­ku ko­he­ziv­niju grupu (npr. grupu zavisnika) u kojoj ce steći sigur­nost i pri­hvatanje, ali če­sto nauštrb gubitka samostalnosti i nezavisnosti. Tako­đe, među os­novnim potrebama je i potreba za orijentacijom shodno uzrastu i okol­no­sti­ma. Ukoliko u porodici nema jasnih i direktnih poruka, razgovora, uko­liko nema slobodnog izražavanja osećanja, ako postoji detetu nerazumljiva pro­menljivost ponašanja, atmosfere, očekivanja, ono ce biti u nekoj vrsti kon­fu­zije (neće mu biti jasno šta mu se kaže, šta drugi osećaju, šta očekuju, šta vole šta ne vole itd.). A onaj ko nema orijentaciju ne može imati sigurnost u sebe i ne može slobodno odlučivati i ne može normalno sazrevati kao ličnost i gra­di­ti identitet. Porodica treba da obezbedi deci temelje za zadovoljenje svojih osnov­nih potreba: potrebe za ukorenjenošću – preko jasnog i konzistentnog sistema vred­nosti, potrebe za pripadanjem, potrebe za identitetom, potrebe za orijenta­cijom. Istraživanja sprovedena na učenicima niških škola, na pitanja o tome kako se njihovi roditelji ponašaju kako bi prevenirali upotrebu narkotika, pokazuju da je malo onih roditelja koji ovoj pojavi ne pridaju značaj (3-10%), takođe i onih koji sprovode konkretne provere svoje dece vezanu za mogućnost upotrebe i zloupotrebe droga (4-17%), a da se većina intervencija ograničava na razgovor o štetnosti i njihovu ljutnju ukoliko posumnjaju ili primete da je već došlo do korišćenja neke od ovih supstanci (25-55%).
Društvo
Sredina u kojoj čovek živi može tolerisati ili čak podržavati konzumiranje određenih psihoaktivnih supstanci ili pak imati otvoreno odbojan i negativan stav. Zapadna društva, a i naše, tolerišu pijenje alkohola dok se pre­ma konzumiranju „droga“ uglavnom zauzima netolerantan i zabranjujući stav. Neke grupe u društvu mogu imati i svoje posebne obrasce ponašanja kad su u pitanju psihoaktivne supstance. Npr. urbana omladina može podržavati pušenje marihuane kao i izvesni umetnički orijentisani krugovi ljudi. Među intelektu­al­ci­ma često može biti prisutan iznenađujuće tolerantan odnos pema sa­moini­cija­tivnom konzumiranju sedativa. Takvi stavovi sredine sigurno imaju uti­caja na broj ljudi koji postaju zavisni od pomenutih psihoaktivnih supstanci. Po­trebno je reći da je ovakav „nezvaničan stav“ izgleda delotvorniji od za­kon­skih propisa u nekim društvima.
Važno je i napomenuti da se pod „odnosom društva prema nečemu“ uglavnom misli na mišljenje većine, a to znači na mišljenje ljudi „srednje i sta­ri­je generacije“ u odnosu na šta mladi ljudi prirodno imaju kritički i buntovan stav. Tako dolazi do raskoraka koji inače može biti koristan i progresivan, ali kada su u pitanju psihoaktivne supstance često katastrofalan po mlade ljude, po mišljenju dr Jelice Satarić. Može se čuti od zavisnika da su se oni usprotivili „laž­nim vrednostima okoline, učmalosti i strahu“ što nije u biti prihvatljivo jer u za­visnosti se ruše sve prave vrednosti i ostaje samo učmalost, letargija i praz­ni­na. Društvo ne može samo svojim restriktivnim stavom prema uzimanju dro­ga i zakon­skim propisima suzbiti ovu pojavu. Mora se preduzimati neka „pri­ja­telj­­ska aktivnost“ ali ne i neopravdano popustljiva, prema mladim ljudima. Po­tre­b­no je da školski programi obuhvate mlade pre nego što se određeni oblici po­na­­ša­nja uspostave. Ako se vratimo na koncept o bolesti zavisnosti koja na­sta­je u in­terakciji navedena četiri faktora, može izgledati suviše komplikovano ra­zu­­me­­vanje tih složenih odnosa. Vodič kroz lavirinte modernog sveta može biti i de­­finicija duševnog zdravlja koju je izrekao „klasični“ Frojd: Ono što ka­rak­te­ri­še zrelu, duševno zdravu osobu je kapacitet za ljubav i kapacitet za rad.
Sami mladi vide kao korisne puteve za prevenciju narkomanije bolju informisanost (koliko god nam se nekada činilo da se i previše govori o štetnosti droga, kao da to nije dovoljno doprlo do njih), preko savetovališta za mlade (kojih kod nas još uvek nema u dovoljnoj meri niti zahvataju veći broj mladih), kao i preko uticaja roditelja.
Prevencija narkomanije
Locirajući prevenciju narkomanije u široke okvire promocije i očuvanja zdrav­lja mladih i oslanjajući se na brojne istraživačke studije, potrebno je da škol­ski pro­gra­mi obuhvate mlade pre nego što se određeni oblici ponašanja us­po­stave. Kako rizično po­našanje ne postoji kao izolovano, pojedinačno, već, naj­češće postoji povezanost iz­među nekoliko oblika, to programe za zdrave sti­lo­ve života mladih treba započeti jos iz zabavišta, nastaviti kroz osnovnu sve do sred­nje škole.

POSTAVI ODGOVOR